Skoči na sadržaj

Dani Francuskog filma

FRANCUSKI DANI – 17 – 27. mart 2010.

Dani francuskog filma – Gost i urednik: Goran Paskaljević; 17. i 18. mart
Niški kulturni centar – Stanoja Bunuševca bb – Ulaz slobodan

Ovaj događaj organizovan je u saradnji sa Niškim kulturnim centrom.

Naš počasni gost, reditelj Goran Paskaljević, podeliće sa nama svoj pogled na francusku kinematografiju. Na programu su tri francuska filma po njegovom odabiru, i jedan od njegovih filmova.

Od svog prvog igranog filma, Čuvar plaže u zimsko doba (1976), reditelj Goran Paskaljević dobija prvu nagradu na Berlinalu. Nakon toga, njegovi filmovi su skoro svi izabrani na međunarodnim festivalima.

Program:

SREDA 17.03.2010.

19.30: San zimske noći (2004) – Režija: Goran Paskaljević, 1’30’’
Uloge: Lazar Ristovski, Jasna Žalica, Jovana Mitić…

Srbija, zima 2004. godine. Posle deset godina odsustva, Lazar se vraća kuci i zatiče izbeglice iz Bosne – Jasnu i njenu autističnu kćerku, Jovanu. Iako je imao ideju da ih odvede u njihov izbeglički kamp, Lazar ipak pristaje da ih ostavi kod kuće. Dobitnik glavne nagrade žirija na prestižnom filmskom festivalu u San Sebastijanu.

22.00: Mlaćenje (1981) – Režija: Bertran Tavernije, 2’08’’ Sa titlom na srpski jezik
Uloge: Filip Noare, Izabel Iper, Stefani Odran…

Godina 1938. U Zapadnoj francuskoj Africi, Lisijen Kordije, jedini policajac malog kolonijalnog grada kojeg je žena prevarila, podvodači otvoreno provociraju. Grubo oteran od strane svog starešine, Lisijen ulazi u jedan smrtonosni vrtlog. Nominacija za Oskara u kategoriji za najbolji strani film 1982.

ČETVRTAK 18.03.2010

19.30: Lift za gubilište (1957) – Režija: Luj Mal, 1’28’’ Sa titlom na srpski jezik
Uloge: Žana Moro, Moris Rone, Žorž Pužuli…

Pošto je upravo ubio muža svoje ljubavnice, Žilijen Tavernije je zaglavljen u liftu. U toku noći, jedan nemački par je ubijen. Ujutru Žilijen biva uhapšen i optužen za taj zločin. Njegova ljubavnica pokušava da pronadje prave ubice. Izuzetna muzika Majlsa Dejvisa.

21.30: Žil i Džim (1961) – Režija: Fransoa Trifo, 1’45’’ Sa titlom na srpski jezik
Uloge: Žana Moro, Oskar Verner, Anri Ser…

Pariz, 1900. Žil i Džim dvojica su prijatelja koji su zaljubljeni u istu ženu, Katrin. Žil se oženio Katrin. Rat ih razdvaja. Ponovo se sreću 1918. godine. Ali, Katrin više ne voli Žila. Scenario je nastao po istoimenom romanu Anri-Pjer Rošea.

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Film.

Označeno sa: , .

Nema komentara

Autor: admin – 12. mart, 2010.

Budućnost korača ka prošlosti

Nedavno je u Nedeljnom telegrafu izašao članak u kome su četvorica Nišlija (Nebojša Ozimić, Goran Lazarević, Slaviša K. Miljković i Dragan Milošević) govorili o jubileju koji se približava, a koji bi za Niš trebalo da ima višestruko pozitivno značenje.

Godina 313. Zatim 2013, ona koju treba dočekati i obeležiti na dostojan način. Da osvetlimo i pretke i potomke.

Između toga – period od dugih 1700 godina taloženja istorije. Ljudsko vreme je neprekidno kretanje, kolektivno vreme je multiplikacija kretanje: puno obrta, nanosa, zapleta, drama bez raspleta, u kojoj istina često ustupa mesto laži, a najzad, često se i jedna u drugu pretapaju, pa se ne zna gde im je sastav.

Kažu da istoriju pišu pobednici.

Nažalost, mi smo mnogo više puta u istoriji bili moralni pobednici. Manje oni koji su imali pravo na svoje zapise, na svoju istinu, na svoja svedočenja.

Tragovi su se zametali, tako da danas ne možemo govoriti o nekoj validnoj srpskoj istoriji. Postoje dokazi, postoje pretpostavke, postoji neistraženo polje kolektivno nesvesnog i u sklopu njega, zdrav razum ili sposobnost da, očišćeni od emotivne pripadnosti narodu, unutrašnjim vidom zađemo u istoriju.

Tu sposobnost tek ćemo razvijati.

Do sada i za sada ostaje nam da prihvatimo istinu o našoj zemlji kakvu su nam skrojili oni koji su se od nas u datom trenutku bolje snašli.

Nasuprot zvaničnoj nauci, stoji kao drugi ekstrem tzv. alternativna istorija.

Pipadnici Srbske autohtone škole nastoje da pomere shvatanja o poreklu Srba. I kroz takav pristup, svakako, provlače se razne mistifikacije, pa i preterivanja, koja proizilaze možda više iz lične želje (obojene patriotizmom) negoli stvarnih činjenica (a šta je činjenica i o kojim pouzdanostima se može uopšte govoriti kada je u pitanju labilno tlo prošlosti – to je viša filozofija)… Oni smelo nastoje da ukažu i na postojanje drugačijih, šokantnijih istina (povoljnijih po naš nacionalni kvalitet).

Iz tih razloga, intervju koje su naše Nišlije dale bio je više nego zanimljiv, jer su obuhvatili oba stanovišta, uz maksimalno poštovanje druge, naizgled ili stvarno suprotne, strane.

Deo intervjua čini i priča o krstu o Viniku, čija se gradnja planira, a koji je na nekim forumima naišao na polemike, ali u konačnom sumiranju, tako nešto, bez obzira na to da li verujete u hrišćanskog Boga ili ne, može gradu doneti nov renome, a i neosporno, pored uticaja, ojačati njegovo materijalno stanje.

Najveći prostor u intervjuu pripao je istoričaru Nebojši Ozimiću, a da se ništa ne dešava bez reda, potvrđuje promocija drugog izdanja Ozimićevog Milanskog edikta, koja je takođe bila deo Svetosavskog sajma knjiga (petak, 26. februar).

Kao Srbin, kao pravoslavac, kao Nišlija i kao stručnjak u svojoj profesiji, Nebojša je analitično pisao o donošenju Milanskog edikta i njegovom značaju za tadašnji istočni i zapadni svet.

Sam akt nije bio nov, on je imao svoju prethodnu verziju, koju su Konstantin Veliki i Licinije upotpunili i energičnije ga objavili.

Suština uredbe jeste tolerancija vere i garancija građanskih sloboda. Ona nije imala veze sa proglašenjem hrišćanstva za zvaničnu religiju Rimskog carstva (to će se dogoditi nekoliko decenija kasnije), nego je davala mogućnost da se bez straha ispoljava svoja vera, što je za cilj trebalo da ima stvaranje unutrašnjeg mira u zemlji.

To je značilo i njenu povećanu stabilnost i moć.

U pozadini svega toga postojali su u nekoj meri i lični interesi, u prvom redu politički, a zatim i ekonomski, a šta se dešavalo nakon 313. godine, kakvi sve verski ratovi i progoni (i do današnjeg dana)… tema je kojoj treba posvetiti poseban i drugi prostor.

Ovaj je da se skrene pažnja na one koji predano istražuju i rade, poput Nebojše Ozimića, čija je biografija i bibliografija obimna, na one koji su iz ljubavi, ali ništa manje dubiozno pristupili istorijskim pitanjima, poput Nebojšinih sagovornika u intervjuu, Gorana Lazarevića i Slavišu K. Miljkovića, ali pre svega na samo delo koje je imalo svoju drugu promociju – Milanski edikt.

Da se podsetimo na toleranciju vere koja u 21. veku treba da bude primarna.

Da se podsetimo velikog cara, koji je rođen u našem gradu, zbog čega Niš ima puno pravo da se naziva carskim i traži veće parče od kolača evropske istorije.

Da ojačamo globalnu svest o postojanju i značaju Niša na mapi sveta.

Da osvestimo i vlastiti ponos zbog grada u kome smo rođeni.

A znam: često se stidimo onoga što jesmo. Često smo se nezadovoljni time što smo stavljeni na ovu vetrometinu istočnih i zapadnih struja.

Ali veliki darovi obično su velika i prokletstva…

Verujmo u 2013. godinu.

Milanski edikt Nebojše Ozimića i Konstantinovo raskršće Dejana Stoiljkovića (inače dobitnika prestižne književne nagrade Miloš Crnjanski) dela su koja, svako na svoj, osoben način, otvaraju nove puteve ka Nišu i za Niš.

Slava se može vratiti.

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Edukacija, Književnost.

1 komentar

Autor: nedoskociva – 9. mart, 2010.

Виолета Јовић и роман Тен’ц

Прошло је тачно седам дана од завршетка Светосавског сајма књига, који је трајао тачно седам дана.

Да сам Бог, за седам дана бих успела да створим свет, а не да напишем чланак о догађањима на Сајму. :)

Али кажу да се ствари најјасније виде онда када се “слегну“, тада се прочисте и остану они прави утисци и слике о њима.

Свих ових година на сајмовима књига сам се појављивала као читалац-купац или као продавац књига, а на овом сајму сам, некаквом селекцијом, једним ласкавим избором од стране аутора, ушла први пут међу читаоце-критичаре.

Част је утолико већа, јер је у питању (био) Светосавски сајам.

Утолико већа од веће што сам та посебна категорија критичара била на промоцији Виолете Јовић, веома успешне песникиње за децу, песникиње традиције и романописца.

Управо тако, као романописац, Виолета се појавила на Сајму књига.

Роман Тен’ц (у значењу: вампир на сврљишко-заплањском дијалекту) званично је у четвртак, 25. фебруара, започео свој самостални живот.

Мада је већ нашао пут до срца и руку читалаца.

Тако некако, и до мене је дошао, и мене освојио. (И то у конкуренцији многих романа које сам читала у исто време када и Виолетин.)

Разлози су јасни: Виолета је радњу осмислила толико животно, успешно враћа у време после Другог светског рата, уводи у живот главног јунака Драгише, који се враћа с нестрпљењем кући, не би ли се што пре састао са породицом, а посебно са својом женом, коју једва да је и упознао, јер су га оженили пред сам одлазак у рат.

Али као на филму (какав само живот може да смисли), долази до неочекиваног заплета.

Не радује се Драгиша предуго. На самом прагу куће, сазнаје да му је мајка умрла. На уласку у кућу, дешава му се нешто потпуно сулудо (а опет, потпуно у складу са веровањима простог сељачког света, са веровањима Срба и југа Србије): забуном преноса информација, до његове породице је дошла вест да је погинуо у рату, па су га они оплакали и сахранили.

Митолошка свест је најстарија од свих врста свести.

Зато нико ни не помишља да се у кућу вратио стварно жив човек, већ га проглашавају за вампира, а разлози зашто се повампирио се нагађају, али једно је сигурно: ту је да нанесе зло и штету.

Кријући се од неверујућих, Драгиша сазнаје да су се нечасне ствари десиле у њиховој породици: његова жена и отац упустили су се у аморалну везу. То није исто што и правило прве брачне ноћи (који се среће у другим књижевним делима), то је деградирајућа слика једне породице, или “почетак краја“ једног времена. Последице рата представљају зачетак свих промена у тој “основној ћелији друштва“, у структури међуљудских односа, у колективној психологији.

Виолета је створила ликове са много слојева душе, чак и кад су они неуки, чак и када су у реакцијама примитивни, они су носиоци јако архетипског, представници здравог српског духа и онда када неразумно беже пред живим човеком или као Драгишин деда, природном логиком и мудрошћу повезују ствари и реагују на ситуације.

Виолета је знала како да причу учини блиском свим људима, како на прави начин да пренесе поруку свог дела: дала је Драгиши да уместо ње, он прича причу, на свом језику.

На језику на који ми треба да будемо само поносни.

Драгиша, проглашен за вампира, стварно то и постаје својим начином живота…

Али, како закони космоса то налажу, његова прича није до краја безнадежна.

Живот спрема лепа изненађења онима који се за њега боре.

А Виолета спрема да подари живот још једном роману…

Овај, као и све што вреди, удахнуо је кисеоник безвремености.

И говори нам да чувамо нас… да нас, још живе, не прогласе за вампире они који испијају крв духа из једног народа… да чувамо нас од других, а највише нас од нас, јер некад Срби имају чудан обичај: да газе своју народност. Да бацају под ноге благо.

Док је бораца попут Виолете, док је оваквих прича: о животу, народности, свевремену, дотле је и традиције у савременом, дотле је и заједничког трајања.

Било је лепо што смо заједнички трајали на промоцији Тен’ца. Слушали изворно певање, слушали дивну, топлу, забавну а озбиљну причу наставнице Данијеле Стојановић, писмо Војвођанке јужњакињи… Наставника Власту Ценића, који нас је подсетио на завештање о језику Стефана Немање, кратак и ефектан говор Јефимије Коцић, а надам се, и мој говор у фрагментима остао у сећању слушаоцима.

Најзад су књижевне промоције добиле другу димензију: захваљујући Виолетиној идеји да на вечери говоре читаоци из разних слојева, а не књижевни критичари, изгубила се оштра граница између говорника и слушалаца, чиме су сви присутни добили на значају и појачано је осећање блискости.

Чему сви треба да тежимо.

Смех који је настао у завршном делу вечери, због говорника који је направио грешку у конструисању реченице, и касније “разрешење“ тог говора Мирослава Јовића, свакако је оно што је читавом догађају дало посебан печат.

Хумор, топлина и српско.

Шта бисмо више од тога?

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Književnost.

Nema komentara

Autor: nedoskociva – 7. mart, 2010.

Terje Rypdal dolazi na Nišville 2010

Direktor Nišville jazz festivala Ivan Blagojević potvrdio je učešće sastava norveškog gitariste i kompozitora Terje Rypdalu na ovogodišnjem izdanju festivala koji će se od 12. do 15. avgusta održati u niškoj Tvrđavi.

Rypdal, jedan od najznačajnijih evropskih muzičara evropskog džeza, i jedan od najupečatljivijih predstavnika čuvene ECM produkcije još sa početka sedamdesetih, rodjen je 1947. godine u Oslu, a njegov originalni stil spoj je džeza, roka, klasične umetničke i ambijentalne muzike. Sa pet godina je počeo da svira klavir, a sa 13 je prešao na gitaru. Studirao je muzikologiju i kompoziciju na Muzičkom konzervatorijumu u

Oslu, a karijeru je počeo šezdesetih pod uticajem grupe Shadows u sastavu Vanguards. U to vreme je bio i muzički direktor i vođa orkestra u norveškoj postavi poznatog mjuzikla “Kosa”.

U svet džeza ulazi 1968. godine kada se pridružio bendu saksofoniste Jana Garbareka, a godinu dana kasnije i sastavima Georga Rusell-a. sekstetu i orkestru. Jedan od značajnih koraka u ranoj fazi njegove karijere predstavlja i učešće na fri-džez festivalu u nemačkom Baden-Badenu 1969. godine, kada je nastupio u bendu Lestera Bowieja.

Od 1971. godine pod svojim imenom snima albume za ECM (uglavnom u manjim sastavima, a na nekima se pojavljuje i samo kao kompozitor), a neki od muzičara sa kojima je najčešče saradjivao su: Jan Garbarek, Miroslav Vitous i Jack DeJohnette, Bobo Stenson, Palle Mikkelborg…

Na Nišville jazz festivalu Terje Rzpdal će nastupiti u triju u kojem su i Frank Hovland – bas i Paolo Vinaccia – bubnjevi.

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Festivali, Muzika.

Označeno sa: .

Nema komentara

Autor: admin – 5. mart, 2010.

Repertoar Narodnog pozorišta za mart 2010

P R E M I J E R A
1. Sreda 10.03. 20h Džozef Stejn / Džeri Bok / Šeldon Harnik
VIOLINISTA NA KROVU
Režija: Desimir Stanojević

DAN POZORIŠTA
V I P P R E M I J E R A
2. 11.03. 20h Džozef Stejn / Džeri Bok / Šeldon Harnik
VIOLINISTA NA KROVU
Režija: Desimir Stanojević

PRVA REPRIZA
3. 12.03. 20h Džozef Stejn / Džeri Bok / Šeldon Harnik
VIOLINISTA NA KROVU
Režija: Desimir Stanojević

DRUGA REPRIZA
4. 15.03. 20h Džozef Stejn / Džeri Bok / Šeldon Harnik
VIOLINISTA NA KROVU
Režija: Desimir Stanojević

5. 16.03. 20h Branislav Đ. Nušić
GOSPOĐA MINISTARKA
Režija: Dušan Jovanović

6. Petak 19.03. u 20h Viljem Šekspir
B U R A
Režija: Andraš Urban

Muzika – koncert
7. Subota 20.03. u 20h
FRANCUSKI DANI
LES DOIGTS DE L’HOMME
Džipsi džez

*Organizatori:

Francuski centar Niš
Narodno pozorište u Nišu
Studentski kulturni centra

7. Utorak 23.03. u 20h Branislav Đ. Nušić
GOSPOĐA MINISTARKA
Režija: Dušan Jovanović

P R E M I J E R A
8. Četvrtak 25.03. u 20h Tamara Baračkov
Ć E L I J A
Režija: Aleksandra Pavlović

PRVA REPRIZA
9. Petak 25.03. u 20h Tamara Baračkov
Ć E L I J A
Režija: Aleksandra Pavlović

SVETSKI DAN POZORIŠTA
10. Subota 27.03. u 20h PLAKAR
Pozorište – pantomima
FRANCUSKI DANI

Trupa l’Optimiste i Paolino & Co.

Predstava za sve uzraste – od 7 do 77

*Organizatori:

Francuski centar Niš
Narodno pozorište u Nišu

GOSTOVANJE UMETNIKA IZ BEOGRADA
u organizaciji Narodnog pozorišta u Nišu
11. Sreda 31.03. u 20h (po tekstu) Aldo Nikolaja
SVE ZA TEBE, LJUBAVI (urnebesna komedija)
Režija: Ivana Bogićević

Gostovanje
PEČUJ (Mađarska)
Evropska prestonica kulture 2010.
12. Sreda 31.03. u 20h Viljem Šekspir
B U R A
Režija: Andraš Urban

** Blagajna Narodnog pozorišta radi svakog radnog dana od 10-13 i 18-20 sati

*** Pozorište zadržava pravo izmene repertoara i molimo da ih uvažite

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Pozorište.

Označeno sa: .

Nema komentara

Autor: admin – 3. mart, 2010.

Polu-finale Konkursa za frankofonu pesmu 2010

Polu-finale Konkursa za frankofonu pesmu 2010

Subota 27.02.2010 - 14.00h

Sala Niškog simfonijskog orkestra (Generala Milojka Lešjanina 16)

Ulaz slobodan

Polufinala Konkursa se održavaju u Beogradu, Kladovu, Nišu i Novom Sadu.

Svaka ustanova koja organizuje polu-finale, šalje po 3 polufinalista iz kategorije Senior i 2 polufinalista iz kategorije Junior u finale, koje se tradicionalno održava u Nišu u okviru festivala « Francuski dani ».

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Muzika.

Označeno sa: .

Nema komentara

Autor: admin – 25. februar, 2010.

Kad bajke povezuju bogate stvarnosti…

Sasvim je sigurno da ono što je TexTura sinoć priredila svojoj publici, nije se skoro ni videlo ni osetilo na ovom prostoru.

Nije reč o samom programu, koji je bio dinamičan i kolažan.

Ni o tome što je ovaj projekat okupio u Jedno Slož(e)no Celo Biće različite generacije, talente i interesovanja.

Poenta je da je to Biće sinoć zbilja disalo čistijim plućima. Da su se energije odraslih ljudi i dece prepoznavale, vibrirale na istim frekvencijama i pretapale se jedna u drugu, čineći sklad.

Pozitivan i topli utisak izgradili su svi koji su se nalazili u sali.

Podjednako učesnici, čija je volja, snaga, idejnost i čistota kojom su pristupili programu bila više nego vidljiva.

Ali i publika, koja je došla otvorenog srca, spremna da u sebe upije ono što smo im mi od srca spremili i poklonili.

Jer nije važno samo umeti dati…

Primiti je često mnogo bitnije umeće…

Od svega što sam sinoć govorila, najbolje se sećam onoga s početka, nakon baletske tačke Milica Marjanović, koju je izvela uz muzičku numeru Ljubav je to dečjeg hora Kolibri.

watch?v=2UYrzZrGMOA&feature=PlayList&p=A6E3BCD3D1986878&playnext=1&playnext_from=PL&index=18

Pesma koju danima preslušavam me je pred sam izlazak i pozdravljanje publike podsetila na neko vreme mog najranijeg školovanja… Možda ono, kada se oko nas sve rušilo, a ja tada jedva da sam imala pojma da neka tamo zemlja, koja i jeste i nije moja, ratuje… Još uvek su kasete bile popularne, i sestra i ja smo redovno slušale Kolibri. Strana A. Strana B. Neprekidno. A uveče sam, kada sestra zaspi, a ponekad i sa njom, slušala bajke Stevana Raičkovića…

Nisam puno porasla, kao što rekoh sinoć. Jesam pila mleko (ali ne ova multivitaminska Niške mlekare), jesam jela spanać (kao što nam je poručivao Mornar Popaj), ali sam rastom ostala niska. Ipak, jedino u čemu rastem su misli i srce, da sve mogu da strpam u njih… a u mnogo čemu još uvek volim to detinjsko, igre, besmislice (a nadsmislice), crtane filmove…

Ali ovo vreme danas je drugačije. Vreme interneta i Fejsbuka, vreme Harija Potera i Gospodara Prstenova, vreme Simpsonovih , Jagodice Bobice i Sunđer Boba…

Nije strašno što se menja struktura i sadržaj vremena i ono što deca vole…

Važno je da se nešto provlači kroz sva ta doba… Prijateljstvo i Ljubav.

Pa, tako, rekoh, dane neki počinju igrom, kao što je to Mlica Marjanović.

Ili pesmom, kao što je to slučaj sa decom Dečjeg kulturnog centra koja su sinoć pevala: Anđela Tasić, Milja Milenković, Ana Milosavljević i Pavle Ranđelović.

Ili pesmom, kojom je dan započinjao hor Kolibri.

Ili pesmom, kojom dan započinje najmanja ptica na svetu – kolibri.

Ja verujem u kolibrije, ali još više u sokolove i lepo je dan počinjati letom…

“Leteti, leteti, lepo je leteti… živeti, živeti, lepo je živeti…“

A kako pesnici počinju dan?

Obično – rečju.

Zar nije prelepo videti kako ljudi imaju tri deteta, tri kćerke, a sve tri su mlade pesnikinje?

Ksenija, Natalija i Jefimija Kocić.

Ili dete prvog razreda Osnovne škole Ćele kula kako je tek naučilo slova, a već piše…?

(A učiteljica Ljiljana Marković bodri decu i na sceni, i u školi… i u odrastanju…)

Kroz pisanje se razvija mašta, osećajnost i misaonost…

Kroz sve što je kreativno (jer opasne su naše pritajene, silom zatvorene, kreativne energije… da li hoćemo takav namet?)…

Da biste postali veliki pesnici, kažu, potrebno je da imate talenat.

Pratim Dušana Matejića, pesnika… glumca… (u krajnjem, ludaka :) ), inače dobitnika nagrade “Penički Miljkovac“ za 2008. godinu… i svakim danom sve više se uveravam kako on raste u vertikale, horizontale i dijagonale…

Čitam i volim sve što piše Biljana Stanojević… (pesme, bajke, priče… podjednako dobro i za decu i odrasle… sa podjednako puno ljubavi i osećanja sveta…)

Isto tako i pesme za decu, romane na dijalektu… pesme koje čuvaju našu tradiciju… Violete Jović… (istovremeno sjajne slikarke… bez koje nijedna kulturna manifestacija nije protekla, da ona nije bila učesnik, a vrlo često i organizator…)

Ti ljudi su moji prijatelji i daroviti umetnici.

Ali pored talenta, vredi da imamo i podršku… Nekad je najmanje imamo u kući, ali zato je škola ta gde provodimo najviše vremena, gde neko treba da nas primeti…

Bila sam oduševljena kada sam upoznalala nastavnicu srpskog Dobrilu Pavlović (OŠ  Car Konstantin), a sinoć i divno ganuta kada sam videla koliku ljubav ona uživa kod dece… To je bio jedan od meni tako dragih trenutaka, i posebno u tome draga njena skromnost, pa čak i stidljivost da govori o sebi, već je svoje vreme prepustila učenicima, sadašnjim (Anđela Igić i Mladen Ivanović) i bivšim (Teodora Mišeljić i Marija Madić)…

A Marija Madić je jedna predivna i prelepa devojka, čijem nastupu je prethodila najfascinantnija najava ikada :) …

Davorin Dinić i njegov prijatelj Loko su me ostavili bez teksta, bili su originalni, dosetljivi, zanimljivi, duhoviti… bili su neprepričivo dobri… Ja sam u jednom trenutku zaplakala od smeha… I čini mi se, i deca i ja i svi ostali smo jedva čekali sledeće Davorinovo pojavljivanje…

Davorin je bio najbolja sveza večeri, tako je vešto i uspešno prespojio svetove, i mogu reći da sinoć odigrao maestralnu ulogu nosećeg stuba sinergičnosti…

Davorinova sledeća voditeljska najava bila je za Rusomira Arsića, jednog od Davorinu najdražih pesnika iz detinjstva… neprikosnoveno odličan, gotovo najbolji naš pesnik za decu.

A i ja sam se sva istopila kada sam čula onu Obrnutu pesmu… koliko sam je samo puta čitala kad sam bila dete!

Više nego prijatno iznenađenje za mene je bio i Vlasta Cenić i njegova koleginica Danijela Stojanović, nastavnici osnovne škole u Doljevcu. Vlasta Cenić je poseban po tome što poeziju za decu piše na dijelektu, tako da je deci iz našeg regiona blisko takvo obraćanje, a kao što sam kazala na TV5, on pokazuje bogatstvo i našeg jezika i književnosti…

Najslađa na sceni bila su deca koju Mirjana Đorđević, glumica Lutkarskog pozorišta i Akademskog pozorišta SKC-a, uči glumi u okviru UMS škole za talente. Njihovi skečevi bili su simpatični i smešni, ali mislim da je sama njihova pojava bila jedan od onih “bum“ efekata, kada vam se pažnja fokusira na te mališane i dovoljno je samo da ih gledate, čak ne moraju ništa da kažu. I kod kuće sam se smejala kada sam se setila kako je najmlađa među njima, kada su u paru recitovali “Bio jednom jedan lav“ , ponavljala tankim glasićem: “Strašno, strašno“… maleno bićence, sva je drhtala :) (Setih se onoga što je Leontina jednom rekla povodom najmlađih članova hora Čarolija – kako oni nisu tu toliko da pevaju, koliko da budu najupečatljiviji dekor. :) )

Najprofesionalnija i nesvakidašnje otkačena i energična bila je Biljana Radenković (još jedna glumica Lutkarskog pozorišta, koja istovremeno vodi Akademsko pozorište SKC-a).

Ona druga koja se sa njom glupirala pred najavu Rusomira Arsića, a uz pesmu Violete Jović Buve stoperke… ta druga buva… bila sam ja. :(

Biljana i Davorin su izveli veoma zanimljiv deo predstave Kneževi snovi (režija: Aleksandar Kanjevac) i jedva čekam da odem u pozorište da je celu odgledam, sve činove i sa svim rikvizitima, koji su juče bili smanjeni, kako bi i na projektoru mogao da se gleda prateći materijal – fotografije Aleksandre Stojković, Nevene Kragić, Aleksandra Z. Dimitrijevića i Miodraga Miše Ignjatovića. (Sada im svima znam prezimena… :) )

Te fotografije doživeće svoju prezentaciju uskoro i na FB profilu SKC-a, zajedno sa slikama svih učesnika…

A na video bimu prikazan je video snimak – jedan od mnogih sa predstava Pozorišta mladih iz Novog Sada, sa kojima sarađuje Mika Mladenović, muzičar i stalni saradnik na projektima TexTure…

watch?v=hBwXliHgRRQ

Dakle, ogroman broj ljudi bio je uključen direktno u program, ili kao podrška (Lutkarsko pozorište, Niška mlekara, Dečji kulturni centar, Dečja biblioteka)…

Iako smo i preterali sa programom, drago mi je da smo svi našli dodatne snage (a kako i ne bi, kad smo se udružili :) ) da odgledamo i film Nesrećna Kafina, koji je rađen u okviru radionice crtanog filma u Dečjoj biblioteci…

Uz priču o Dečjoj biblioteci i nagoveštaj njenih radionica, koje predano organizuje i Saša Luković-Vasiljević, šef dečjeg odseka Biblioteke Stevan Sremac, sasvim tendenciozno, sa željom da ih i povežem i skrenem pažnju, stavila sam i priču o Jasni Zejnelović. Naime, reč je o jednoj romskoj učenici, koja me je zadivila svojom bistrotečnošću, pesmama, ponašanjem na sceni,… Na prvi pogled je pokupila velike moje simpatije, a ono što ja (i svi koji sa mnom forsiraju ovakve tipove književnih večeri) želim(o) jeste opuštenost i učesnika, a i interakcija sa publikom.

Dobro, ja sam se na trenutke malo više opuštala… :)

Ali sve je, tvrdim, krenulo od Dušana Matejića, kada je zabroavio, pa se naknadno vratio da najavi našu Bilju… :)

Tek sada se prisećam da je on deci pričao basnu, a ne pesmu. :)

Biljana je već profesionalnije odradila to od nas – najavom Jelene Ignjatović (učenica Gimnazije 9. maj… pored Milice balerine)…

Sada gledam spisak nagrada koja su deca-učesnici osvajala na takmičenjima i konkursima… Neverovatno…!

O njima će posebno biti reči na sajtu… :)

A vi ostanite sa vama. Sa nama. Sa decom. Uz decu. Deca.

U vek vekova.

Amin.

:)

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Književnost, Muzika.

1 komentar

Autor: nedoskociva – 23. februar, 2010.

Savršenstvo je dosadna kategorija

Davno je kazano da je ljudski grešiti. (Ali ako vam se gumica istroši pre olovke, malo ste preterali. :D )

Ali postoje dani kada ovo geslo neumereno primenimo na naše življenje.

Kad preteramo. :)

S druge strane, svi težimo savršenstvu… Niko ne zna šta je to, ali ide ka tome, a ta tačka (koju niko nikad video nije) sve je dalja i dalja.

Kosmos se, nekad i grubo, šali sa nama. I šaleći se, on nas uči…

Tako sam ja juče, tek što sam završila jedan deo posla, dobila tri nove lekcije koje treba da savladam.

Prva lekcija je nesavladiva. :) Postoji “zakon“ po kome, ma koliko nešto dobro organizovali, mora, radi ravnoteže, da se javi “rupa“ u sistemu.

Bajkalica je bajkovito krenula da osvaja publiku…

Nastupi na medijima bili su zadovoljavajući. Odaziv učesnika fascinantan. Prisutan divni, uvek poželjan entuzijazam…

Ali moj put juče do Lutkarskog pozorišta bila je prava, čak u jednom momentu neizvesna avantura.

Naše veče sinoć bilo je nesavršeno savršeno.

Bilo je spontano i prirodno, sa namernim i slučajnim greškama i propustima…

Bez formalnosti, koje smo siti. Bez formalnosti koje deca ne trpe. A samo deca znaju šta je pravo.

Bez sterilne atmosfere, hladne i bezdušne.

Sa dušom. Sa mnogo duše i ljubavi.

Sa onim što ponekad zaboravljamo, a uvek nam treba.

Sa onim što pokušavamo da vratimo u kulturu ovog grada.

Dušu i duh.

Profesionalizam se meri količinom uložene kreativnosti.

Mogućnošću da komuniciramo – energijama…

Hajde da delimo. Hajde da osećamo.

Ne postoji opravdanje za otuđenost.

Priđite bliže Bajka-licima…

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Književnost.

Nema komentara

Autor: nedoskociva – 23. februar, 2010.

Deca – deci

Kada sam prvi put posle nekoliko godina – pre nekoliko meseci otišla u Lutkarsko pozorište i gledala predstavu Mogli… kada sam shvatila da se uz predstavu smejem koliko i deca oko mene, da sa gotovo istim uzbuđenjem pratim  neizvesne i dramatične scene…

Shvatila sam, onda, na moju veliku radost, da sam kroz sve ove godine uspela da sačuvam nešto detinjsko u sebi.

Da ne odrastem tamo gde to nije neophodno.

Zbog probuđene svesti o tome i utiska koji sam sa predstave ponela i dugo držala u sebi kao kakav regenerator ćelija, kada sam u okviru SKC-a (uz saradnju sa njima i ogromnu podršku svih tamo) započela književni program i organizovanje književnih večeri, jedna od primarnih tema i ideja za buduće događaje bilo je veče posvećeno deci…

Ta budućnost je sada. Sutra. U ponedeljak.

BAJKALICA. Nešto kao: lica koja pričaju Bajku. Lica koja znače Bajku.

A mnoga su lica bez kojih ovo veče ne bi bilo moguće…

I o njima – posle ponedeljka. Dan posle sutra.

Pokušaćemo da se svi, makar za to trajanje programa, zajedno sa decom koja budu učestvovala i onom koja budu došla, osetimo kao jedno…

Najzad, ko može govoriti o nekakvom životu ako on ne obuhvati decu, kao ono ka čemu stremimo, kao ono što primećujemo, kao ono što nosimo u svom duhu kao mogućnost da stvarima pristupamo sa jedne vedrije strane, energetski čisto…?

“Kome se zgruša mašta, taj prestaje da bude dete…“

Neka ovo bude samo uvod u ono što vama i meni pripremaju divni ljudi… mali u velikima i veliki u malima…

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Književnost.

Nema komentara

Autor: nedoskociva – 21. februar, 2010.

Pepe le Moko

Kino klub

PETAK 19. februar 2010 – 20h

Francuski centar Niš – Obrenovićeva 20, IV sprat – Ulaz slobodan

Pepe le Moko, policijski film Žilijena Divijea - 1936

Igraju: Žan Gaben, Mirej Balen, Gabriel Gabrio, Lika Gridu

Trajanje: 1′30“ – Titlovani na srpski jezik

“Pepe le Moko zvanično uvodi u francuski predratni film romantizam bića sa margine, mitologiju neuspeha. Ovaj film je ogoljena populistička poezija: loši momci, lake devojke, alkohol, tuga i zanesenost” (Žak Siklije)

Dopala ti se vest? Podeli je sa drugima:
  • Facebook
  • Twitter
  • Google Bookmarks
  • Print
  • Digg
  • Technorati

Napisano u Film.

Označeno sa: .

Nema komentara

Autor: admin – 16. februar, 2010.