Kada sam prvi put posle nekoliko godina – pre nekoliko meseci otišla u Lutkarsko pozorište i gledala predstavu Mogli… kada sam shvatila da se uz predstavu smejem koliko i deca oko mene, da sa gotovo istim uzbuđenjem pratim neizvesne i dramatične scene…
Shvatila sam, onda, na moju veliku radost, da sam kroz sve ove godine uspela da sačuvam nešto detinjsko u sebi.
Da ne odrastem tamo gde to nije neophodno.
Zbog probuđene svesti o tome i utiska koji sam sa predstave ponela i dugo držala u sebi kao kakav regenerator ćelija, kada sam u okviru SKC-a (uz saradnju sa njima i ogromnu podršku svih tamo) započela književni program i organizovanje književnih večeri, jedna od primarnih tema i ideja za buduće događaje bilo je veče posvećeno deci…
Ta budućnost je sada. Sutra. U ponedeljak.
BAJKALICA. Nešto kao: lica koja pričaju Bajku. Lica koja znače Bajku.
A mnoga su lica bez kojih ovo veče ne bi bilo moguće…
I o njima – posle ponedeljka. Dan posle sutra.
Pokušaćemo da se svi, makar za to trajanje programa, zajedno sa decom koja budu učestvovala i onom koja budu došla, osetimo kao jedno…
Najzad, ko može govoriti o nekakvom životu ako on ne obuhvati decu, kao ono ka čemu stremimo, kao ono što primećujemo, kao ono što nosimo u svom duhu kao mogućnost da stvarima pristupamo sa jedne vedrije strane, energetski čisto…?
“Kome se zgruša mašta, taj prestaje da bude dete…“
Neka ovo bude samo uvod u ono što vama i meni pripremaju divni ljudi… mali u velikima i veliki u malima…
No related posts.
0 odgovora
Ostanite u toku sa konverzacijom, pretplatite se na RSS dovod komentara ovog unosa.